No kill strategija i CNR
CNR kao metoda smanjivanja populacije preporučena je od strane Svetske zdravstvene organizacije [1] i pokazala se kao izuzetno uspešna u zemljama Jugistočne Evrope (Rumunija, Bugarska) i Mediterana (Grčke), a primenjuje se sa velikim uspehom u zemljama Azije, poput Tajlanda, Indije, Balija, itd. Ovaj sistem se pokazao kao jedino rešenje problema, a ujedno je i najhumanije. Međutim, zbog dinamike populacije neophodno je da se 70% pasa u određenom geografskom području steriliše u roku od 6 meseci [2]. Sa 75% sterilisanih jediniki, stopa rasta populacije postaje nula [3], nakon čega se broj pasa polako i prirodno smanjuje. Tako je Grčka sprovela kompleksnu studiju o broju pasa na ulicama pre i nakon primene CNR, pri čemu su svi psi obeleženi, vakcinasani, uslikani i ubačeni u sistem, iz čega se jasno videlo da se broj pasa po km2 nakon nekog vremena znatno smanjuje.
Sa druge strane, sistem poznat pod imenom no kill (strategija), koji podrazumeva smeštanje svih pasa u no kill azile, kao i očekivanje da će se na taj način problem rešiti, nisu realni. Mnogi no kill azili u svetu usled poteškoća sa kojima se suočavaju zbog velikog broja životinja i stalnog priliva novih zatvaraju se ili menjaju svoju politiku postajući kill azili. Ne može se očekivati da se životinje drže u humanim uslovima na neodređeno vreme. No kill azili tako postaju ideal koji je nemoguće ostvariti. Pre ili kasnije, psi u azilima će morati da se uspavljaju, pri čemu se navode brojni razlozi: preveliki izdaci za hranu i negu životinja u njima, stalni izvor zaraze i bolesti usled velikog broja životinja na jednom mestu (ako o psima brinu staratelji, ovakvih izdataka nema), pogoršavanje kvaliteta života životinja do tačke nemara, pritisci sa različitih strana i promena vlasti.
Dobar i aktuelan primer za pretvaranje no kill azila u kill imamo u susedstvu, u Dubrovniku, jer je novi dubrovački Gradonačelnik, Andro Vlahušić, odlučio da promeni član 25. „Predloga odluke o uvjetima i načinu držanja kućnih ljubimaca i načinu postupanja s napuštenim i izgubljenim životinjama“, u smislu da se eutanaziraju psi u Skloništu za napuštene životinje na Žarkovici u roku od 60 dana, ako se u tom roku ne udome! To je značilo da bi svih 270 pasa bilo eutanazirano u periodu od 2 meseca. Uzrokom problema se na bavi niko, pa tako predviđenom kaznom od 15 000 kuna za napuštanje psa niko nije sankcionisan.
Obavezno kastriranje/sterilisanje vlasničkih pasa i mačaka takođe nije rešenje. Pod pretpostavkom da će za vlasnike koje ovo odbiju biti predviđeno novčano sankcionisanje, obavezno kastriranje/sterilisanje može samo da poveća rizik od bolesti, uključujući i zoonoze, jer će neki vlasnici u nastojanju da izbegnu sterilisanje svoje životinje, ali i kaznu, uskratiti joj veterinarsku negu [4] (danas u Srbiji vlasnici izbegavaju čak da pse vakcinišu protiv besnila iako je to zakonska obaveza). U smislu kastracije/sterilizacije vlasničkih pasa, jedino rešenje koji je pokazalo dugoročnu efikasnost jeste dobrovoljna sterilizacija vlasničkih pasa [5], pa je tako potrebno stvoriti bezbedan, efikasan i dobrovoljan program kastracije/sterilizacije i učiniti ga dostupnim zajednici, sa programima i podsticajnim merama usmerenim ka segmentima stanovništva za koje se utvrdi da doprinose rastu broja napuštenih životinja [6].
Fokus treba da bude stavljen na načine kako poboljšati brigu o životinjama i stope udomljavanja pasa u našem društvu. Potrebno je da se kao zajednica oslobodimo pogrešne pretpostavke o potrebi smeštanja cele populacije pasa u azile. Umesto izgradnje no kill azila, treba izgraditi no kill društvo.
Oba ova sistema (CNR i No kill) preskaču UZROK pojave pasa na ulicama, a to je neodgovorno vlasništvo. Mnoge studije u svetu su pokazale da svega 20% vlasnika napušta svoje životinje, odnosno da važi pravilo 80/20: 80% problema napuštenih pasa dolazi od 20% stanovništva!
U pogledu Srbije situacija je sledeća:
1. Nema infrastrukture, tj. azila! Izgradnja velikog broja azila je ogromna investicija za ovu siromašnu zemlju, prezaduženu i sa budžetskim deficitom. Izdržavanje i negovanje SVIH napuštenih životinja je ekonomski bilo neodrživo i za bogate zemlje kao što su SAD, a kamoli za Srbiju! To je utopija i po iskustvima drugih zemalja skupa i unapred promašena investicija!
2. S obzirom da mehanizmi za momentalno suzbijanje UZROKA nisu uspostavljeni, sklanjanjem svih pasa u nepostojeće azile, vrlo brzo ulice bi popunili novi psi!
3. S toga se pokazuje neophodnim da se CNR apsolutno održi, ali da se sprovodi na dosledan način i ispunjavanjem propratnih uslova (obavezno vraćanje na staništa, podrška medija i edukacija što je izostalo) jer ekonomski on je održiv s obzirom da država izdvaja novac samo za sterilizaciju, a NVO i ljubitelji snose sve druge troškove!
4. Kombinacija CNR-a i no kill mini azila po opštinama (montažnim materijalom i delta sistem), tj. decentralizacija problema do mesne zajednice, bila bi idealno rešenje za rasterećenje ulica.
Decentralizovan način rešavanja problema čini se neophodnim jer svi faktori koji definišu stanje in situ (broj pasa, broj staratelja, “otpor sredine”, centralna ili periferna opština, konfiguracija terena i zastupljenost parkova i zelenih površina, itd.) variraju od lokacije do lokacije, tj. staništa. Korpus mehanizama i normi mora biti istovetan, a primena prilagođena specifičnostima svake lokacije!
Ovakav pristup problematici bi nesumnjivo uštedeo enormna sredstva Gradu, ali on zahteva ozbiljan, kontinuiran, dosledan i temeljit rad! Stičemo utisak da za sve ove godine nije postojala volja da se neko uhvati u koštac sa tolikim poslom, već se radije pribegava globalnim zahvatima, koji po pravilu rizikuju da promaše cilj, a iz iskustva tvrdimo da uvek budu na štetu životinja.
Ovaj naš pristup treba posmatrati kroz prizmu našeg cilja da se problem reši što pre, ali i da njegove rezultate odmah osete kako građani tako i životinje.
Evropska inicijativa 17
februar 2010.
CNR sistem - humano rešenje prava pasa na život
EI17 je napravila Program 2005. i predala ga gradu, deklarativno svi su se oduševili, ali... završio je u nečijoj ladici! Što je, nažalost, i za očekivati u ovoj sredini. No, zašto ga pominjem?
Pominjem ga jer bez ubijanja rešava problem zato što je rezultat ogromnog iskustva u svim varijantama i CNR i azila! Ne mogu naravno da ga prepričam, ali suština je u tome da se primeni decentralizacija problema i da se u svakoj mesnoj zajednici, znači ne samo opštini, problem rešava shodno zatečenom stanju, ne samo u smislu broja pasa, već i mreže staratelja! On predviđa izgradnju mini azila po opštinama, naravno ne na opštini Stari Grad, da ne bude zabune! Beograd je ogroman grad i svako globalno rešavanje problema mega i giga projektima rizikuje da promaši cilj! Zato smo mi protivnici velikih gradskih azila! Veliki broj životinja na jednom mestu je stalni izvor zaraze i bolesti... a o uslovnosti takvog življenja da i ne govorim.
Mini azil znači najviše 50 pasa. Ti mini azili bi trebalo da budu infrastruktura za prihvat životinje u svakoj situaciji i treba da budu protočni...
Dakle, imperativ treba da bude život pasa, a modaliteti SVI postojeći i poznati! Zato treba kombinovati mini azile, intenzivno i od strane institucija organizovano i podržano (mislim na veoma konkretne zahvate) udomljavanje, a ne samo sporadično od strane NVO i štandova i CNR! U tom smislu zakon o dobrobiti mora da predvidi sve ove mogućnosti, kao i njihov boravak na ulici!
Problem je u tome što se neke organizacije izjašnjavaju i nameću sebe kao relevantne za predstavljanje svih životinja, a nisu kvalifikovane, niti imaju legitimitet za tako nešto. One ne priznaju, štaviše, javno se izjašnjavaju protiv nečega sto one ne poznaju! Takav stav je neprihvatljiv i samo otežava napore drugih za usvajanje odgovarajućih rešenja.
Jedno je jasno, a to je da je uslov CNR-a vraćanja psa na stanište! Ukoliko se ovo pravilo izigra, životinja strada i u tom smislu desilo se masovno stradanje sterilisanih pasa u prvoj godini primene Strategije i to je neprihvatljivo jer je to zaista ubijanje zivotinja na najnehumaniji nacin!
Ali, ako se pas vrati na stanište i ako se vrati staratelju, sistem funkcioniše!
Potpuno ste u pravu da čitava generacija ima relativno pristojan i dobar život za srpske uslove živeći pritom na ulicama!!!!!! Gde ima staratelja tu imaju dnevnu brigu, neki i kućice, nasrtaji na njih od strane necivilizovanih građana su zaustavljeni i zato CNR danas na nekim lokacijama odlično funkcioniše! Jasno je da je to veliki napor i velika konstantna borba, ali svaka žrtva donosi uspeh! Zato je mnogima „lakše“ da idu linijom manjeg otpora i da stvar reše „žrtvovanjem“ pasa! Ne treba zaboraviti da su psi „čistači“, te da vrše i ekološku funkciju i zato deo njih treba da ostane na ulici pod prethodno iznetim uslovima! Čopore treba "razbijati"!
Nijedan pas nije isti, kao ni čovek, s toga sam lično alergična na te opšte priče! Na ulici mogu da opstanu stabilni psi! Drugi psi, plašljiviji i nesigurniji, mogu da skreću pažnju na sebe i ne bi trebalo da budu na ulici, ALI NISU AGRESIVNI! Štaviše, baveći se uličnim psima preko 12 godina, samo sam lično jednom prilikom naletela na „nezgodnog“ psa, ali i on se smirio pravilnim postupanjem sa njim!
Zato mi koji smo na ulicama u direktnom kontaktu sa tim istim psima o kojima mediji pisu i pričaju na opšte poznat način, treba iz medija da saznamo KAKVI SU ONI? Zato zaista zaključujem da su psi onakvi kako se vi prema njima ponašate! Mi nemamo nijedan incident da je neki pas nekog od nas povredio ili bilo šta slično za sve ove godine! Onda se pitate kada vas mediji informišu o kakvim to psima oni pričaju, gde se oni nalaze jer mi koji smo na ulicama TAKVE NE VIDIMO!
Evo, detalj, malopre je zvala neka žena da mi kaze da na jednoj lokaciji ima njih 15 (uvek lažu i dodaju) i da je to strašno jer oni ne mogu da prođu, a ja ih pitam zasto? Odgovor je mi se plašimo, šta ako... Dakle, sa ljudima treba puno raditi i bukvalno ih edukovati, a za fobije, postoje stručnjaci...
CNR podrazumeva agresivnu i otvorenu podršku nadležnih i medija, što je izostalo... zbog cega radimo u dodatno težim uslovima.
Nova no kill strategija, verovali ili ne, predviđa sterilizaciju SVIH VLASNIČKIH PASA!!!!!!!!!!???????
Ne znam, ali da li možete da verujete da je to nekom palo na pamet uopšte? Da li možete da verujete da neke NVO za zaštitu životinja se za to bore?????? Da li možete da verujete da se one bore, de facto, za istrebljenje čitave vrste?????????
Zašto? Pa zato, a to sam vec malopre rekla, to je linija manjeg otpora jer zaustavljanje „dolaska“ novih pasa i uopšte „gombanje“ sa ljudima je težak i komplikovan put i zato je mnogo lakše opet „udariti“ po psima, a sve tobož humano, napredno, svetski i jos „rešavamo“ problem! Rešavamo – da... istrebljenjem vrste!
Samo još da dodam u vezi azila! Brojne NVO u svetu su odlučno protiv života životinja u azilima jer to je život u ZATOČENISTVU!!!! TAKAV ZIVOT JE PROTIVPRIRODAN i prva Fondacija Brižit Bardo je takođe protiv toga! Sada ja pitam neke NVO kako mogu da se istovremeno bore protiv cirkusa, a sa druge strane bore se za život pasa u azilima! I jedno i drugo je isto, protivprirodan život u zatočeništvu!
U ovoj zemlji imajući u vidu ukupne uslove, kao i „kadar“ koji je uglavnom zaposlen u tom sektoru, pa još toliki broj životinja na jednom mestu, zar neko stvarno veruje da tu išta može da bude humano???? Ko će da kontroliše šta se i kako se radi?
Drugo, u Srbiji demokratija je „mlada“, što znači da je politički, institucionalno i pravno dosta nestabilna zemlja jer svedoci smo svaki dan voluntarizma brojnih moćnika. Sutra se promeni vlast, i već izgrađeni no kill, na primer, azili, ODLUKOM TOG NEKOG MOĆNIKA POSTANU KILL AZILI? Šta onda?
Da zaključim, treba o svemu veoma voditi računa i misliti mnogo unapred pre nego se neka NVO za zaštitu životinja založi za neko rešenje!
Danica Drobac, predsednica EI17
(28.11.2008.)
CNR program - studija Roberta Smita
Borba, 17.08.2009.
Studija Roberta Smita preporučuje princip po kome se sterilisani psi vraćaju na mesto odakle su pokupljeni jer eliminisanje čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu.
Istanbul ima problem uličnih pasa još iz vremena Vizantije. Retko koji putopisac iz doba Osmanskog carstva je propustio da, uz obavezno divljenje multietničkom, multikonfesionalnom i uopšte multikulturalnom karakteru tadašnjeg Konstantinopolja, pomene ulične pse.
Uprkos bliskoistočnoj izreci koja kaže da je „grad u kome psi ne laju tokom noći mrtav grad" i verovanja da su ulični psi deo pa i sreća grada, razne vlasti su tokom istorije pokušavale da reše ovaj problem.
Najpoznatija epizoda, koja je i dan-danas u svesti svakog stanovnika Istanbula, desila se 1910. godine. Mladoturci, čiji je politički uticaj i preuzimanje administracije tada bio u usponu, odlučili su da reše problem istanbulskih pasa lutalica jednom zauvek.
Svi ulični psi su pohvatani i transportovani na nenaseljeno ostrvo Sivriadu u Mramornom moru. Danima su Istanbulci slušali zavijanje i arlaukanje sirotih životinja koje su se u nedostatku vode i hrane klale između sebe. Ubrzo potom grad je pogođen zemljotresom, što objašnjava zašto je događaj ostao duboko urezan u pamćenje. Samo tri godine kasnije psi su ponovo bili vidljivi na ulicama grada, a pet godina kasnije kao da akcija nikad nije bila ni preduzeta. Do preseljenja u Istanbul godine 2000. nisam razmišljao o psima lutalicama ili, preciznije, o uličnim psima. Jednostavno, gde god da sam živeo taj problem, ako ga je i bilo, nije bio vidljiv. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste da je većina uličnih pasa vakcinisana što je vidljivo po „minđušama" koje im se tom prilikom stavljaju.
S druge strane, vlasti su povremeno pokušavale da se nose s problemom pokretanjem kampanja trovanja. Mnogo kućnih ljubimaca je padalo kao „kolateralna šteta", a da se brojno stanje lutalica nikad nije bitno menjalo.
Činjenica da masovna trovanja nemaju uticaja na populaciju uličnih pasa delovala mi je zbunjujuće dok se, sticajem okolnosti, nisam upoznao sa Robertom Smitom i njegovom studijom o rešavanju problema uličnih pasa u Istanbulu. Naime, sreo sam pet žena koje su upravo osnivale društvo za zaštitu beskućnih životinja. Robert Smit je bio osnivač sličnog godinama aktivnog udruženja, te su ga pozvale da podeli svoja iskustva i savete. On je upravo završio studiju i pokušavao da lobira kod vlasti da krenu u dugotrajno i efikasno rešavanje problema pasa lutalica. Studija je rađena na osnovu iskustava i predloga Svetske zdravstvene organizacije koja se, logično, zbog pitanja besnila često sreće sa problemom uličnih pasa. Princip koji se preporučuje (u svim dokumentima koje spominju problem) svodi se na „vakciniši, steriliši i pusti" (vrati na mesto).
Psi prepušteni sami sebi okupljaju se u teritorijalno organizovane čopore. Eliminisanje jednog, dva, tri ili više čopora sa određenih teritorija samo otvara taj prostor preostalim da ga preuzmu, a što su bolji uslovi (više teritorije znači više hrane) psi će se brže razmnožavati.
Pomenuto iskustvo Sivriade, a ono nije jedino takvo (pa ni u Istanbulu), jasno govori o uzaludnosti pokušaja da se problem uličnih pasa reši fizičkom likvidacijom. Da ne govorimo o prostoj računici prema kojoj jedna ženka, u idealnim uslovima, tokom samo šest godina, može biti izvor populacije od 67.000 potomaka.
Princip „vakciniši, steriliši i pusti" dovodi do postepenog pada populacije bez prepuštanja teritorije drugim čoporima. Međutim, mora se sprovoditi konsekventno na celom području grada i kasnije prigradskim naseljima, kako Robert Smit kaže u svojoj studiji, „vojnom sistematičnošću - ulica po ulica". Nažalost, vidljivi rezultati tog pristupa su na dugom štapu (3-5 godina), što program ne čini privlačnim za vlasti sklonije beskorisnim ali vidljivijim akcijama eliminisanja ili sklanjanja uličnih pasa tokom predizborne kampanje i/ili kada žalbe stanovništva postanu nepodnošljive.
Ono što treba razumeti kad je reč o pristupu iz ove studije je da to nije stvar humanosti i/ili ljubavi prema životinjama nego, jednostavno, pitanje efikasnosti i dugoročnosti rešenja.
Ulični psi, a oko tog pitanja se mogu složiti i ljubitelji i mrzitelji pasa, jesu nevolja za grad i bez drastičnih incidenata poput nedavnog u Beogradu sa narodnom poslanicom Jelenom Trivan. Prestravljivanje dece i odraslih, razvlačenje đubreta i rizik koji predstavljaju u saobraćaju sasvim su dovoljni razlozi da bi se problem pokušao trajno rešiti.
Ovaj program bio bi nepotpun bez dela koji se bavi obrazovanjem (ljudske) populacije i podizanjem (ljudske) svesti kako o problemu tako i o rešavanju istog, kao i promocijom modela odgovornog vlasnika kućnih ljubimaca. U svakom slučaju, racionalni entuzijazam Roberta Smita, za razliku od emotivnog entuzijazma pomenute grupe žena, privukao je mene i suprugu da volontiramo za novoosnovano udruženje.
Skoro svaka opština u Istanbulu ima azil za zbrinjavanje uličnih pasa. Svi su prepuni i u onima koje sam video životinje izgledaju neuporedivo jadnije od onih na ulici. Osim kad treba preseći vrpcu na novoizgrđenim, azili su u stvari glavobolja svakog predsednika opštine i zapravo poslednja rupa na svirali. Tako da nije bilo čudno da je pet žena punih entuzijazma uspelo da ubedi predsednika istanbulske opštine Sarijer da im ustupi na staranje opštinski azil. Tako je naše udruženje nastalo. Opština je nastavila da plaća struju, vodu i dva fizička radnika.
U azilu kapaciteta 250 pasa (taj broj pasa je ubrzo dupliran) uvek ima šta da se radi. Moja supruga i ja smo išli uglavnom vikendom na fizikalisanje. Tada bi i dva veterinara dolazila i pro bono sterilisala pse. Obavljali su do pedeset operacija dnevno (šta sam se ja anestesteziranih pasa nanosio!).
Međutim, osnova našeg volontiranja bila je u promociji udruženja. Logo koji sam dizajnirao je štampan na majicama i kapama namenjenim prodaji. Sajt udruženja koji smo vodili supruga i ja, imao solidnu posećenost s obzirom na temu i neki kučići su usvojeni preko njega, a neki i pronađeni (kroz rubriku izgubljeni ljubimci).
Jedna od akcija koje smo pokrenuli bila je „Yüz dost yüz", mala igra reči na turskom koja znači „sto prijateljskih lica". Klasična „selebriti kampanja": fotografisali smo poznate ličnosti iz kulture i estrade u majicama udruženja i, zajedno sa njihovim porukama podrške, objavljivali te fotografije na sajtu. Udruženje je organizovalo posete školske dece azilu, a i gostovalo je po školama. No, bez obzira na sav entuzijazam i brojnost dobrovoljaca i udruženja, problem pasa lutalica će ostati dok se vlasti ne odluče da ga reše kako valja.
BOJAN BUDIMAC, BODRUM, TURSKA